Iako je još na početku, glumac Đorđe Mišina osvojio je srca publike ulogom Filipa u seriji “U klinču”, koja je u ponedeljak imala veliko finale druge sezone na RTS. Mladi umetnik iza sebe ima zapažene role u serijama “Azbuka našeg života” i “Ubice mog oca”, a u JDP priprema novi komad “Bolest mladosti”, čija se premijera očekuje početkom leta. U intervjuu za Kurir Đorđe evocira uspomene sa snimanja serije “U klinču”, otkriva šta ga je posao konobara naučio i osvrće se na dva masakra koja su se desila u Srbiji nedavno.
Sa kakvim emocijama gledate na kraj druge sezone serije “U klinču”?
– Nastavljamo dalje i uskoro krećemo sa snimanjem treće sezone. Priča naših junaka će se nastaviti sve dok je publici interesantno. “U klinču” je tu da u ovim trenucima podseti na porodične vrednosti, koje su važne i preko potrebne.
Dosta scena snimili ste u kafiću, a jedno vreme ste i radili kao konobar. Da li su to autori serije znali?
– Scenarista Ivan Stanišić je do 15. epizode pisao onako kako su u početku zamislili, a kasnije su tekst nadograđivali iz naših predloga i improvizacija. Ne znam ima li moje iskustvo veze, ali u tekstu se pojavljuje dosta detalja koji su naše pošalice ili improvizacije i imaju smisla za priču.
Koliko vam je to zanimanje pomoglo u glumi?
– Svaki posao nosi svoje bogatstvo. Za glumu je najbitnije životno iskustvo. Moraš da upijaš i gledaš oko sebe. Kada sam ušao u glumu, znao sam da moram da upijam iz života. Cilj mi je da mi ljudi veruju.
Šta kafana nauči čoveka?
– To je individualno i lično. Ne postoji čovek koji je izašao iz kafane a da nešto nije naučio. Kafana je nešto naše i ne mora nužno da bude degutantno, agresivno ili loše. Užitak mora da ima meru.
Filip od mangupa postaje biznismen. Šta ga čeka u trećoj sezoni?
– Prošao je kroz veliku promenu. U drugoj sezoni je bio potpuno drugačiji u odnosu na prvu, ali on sve to može. Sad u trećoj dobija neku lepšu notu. Po ovome što sad čitam, vidim da je jedna duša. Borim se za rejting najvoljenijeg lika u seriji (smeh).
Vredno radite i u pozorištu. Šta se krije iza teksta “Bolest mladosti” Ferdinanda Bruknera?
– Ovaj komad se bavi mladim ljudima, gleda ih bez ikakvih okova. Otkriva šta ih najviše dotiče iznutra. Iako imaju sve što im treba u životu, žude za nečim trećim. Konstantno su u nekoj borbi i nikako da se zaustave i pronađu mir. Verujem da će i publika shvatiti da je sve što je čoveku potrebno već pored njega.
Igrate studenta medicine?
– Alt ima problematičnu prošlost. Pokušava da pronađe zadovoljstvo pomoću harmonije, koju unosi u ljude oko sebe. Kroz predstavu propoveda mir, pričajući o svojim iskustvima. Voli da ističe svoje životno iskustvo i konstantno im govori: “Uspori, to nije način.” Deluje najstaromodnije od svih i pokušava da spoji nespojivo. Drugačiji je od svega što sam igrao.
Kakva je uloga umetnika u ovim teškim vremenima za naše društvo?
– Imamo jedno društvo i moramo da sudelujemo u njemu, da pomognemo da se razvije i kulturno i emotivno. Moramo da shvatimo da nikada nismo sami. Država je kolektivna stvar koju su stvorili naši preci boreći se za naš nacionalni identitet i jezik. Ako dozvolimo da zaboravimo na vrednosti koje su važne, ne samo što ćemo izgubiti naš nacionalni identitet već i sebe. Vaspitanje i kultura nas održavaju. Sve se zapravo vraća na ljubav.
I dan-danas se krećem prevozom i vidim ljude koji ne žele da ustanu drugima, koji su nervozni i besni, bacaju smeće po ulici i svi idu logikom da nisu jedini. Moramo da počnemo od sebe. U proteklom periodu dogodile su se užasne stvari, zbog kojih smo svi tužni, umorni i besni. To su stvari koje nas testiraju da li ćemo sada, kada je strašno, da se raspadnemo ili da se ujedinimo i pružimo ruku onima kojima je potrebna. Poenta je težiti ka boljim stvarima, a ne ostajati u mestu ne bi li smo zaradili nešto malo novca.
(Kurir.rs)
