Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993), srpska pjesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Biografija
Desanka Maksimović je bila najstarije dijete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premještaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela djetinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala djece.
A i tebe molim
Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.
Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.
Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.
Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.
Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.
Studirala je na odjeljenju za svjetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Čas istorije
Do juče su punile predamnom klupe
devojke smernih skuta kao u buba,
i savijale se oko mene sve tešnje
kao ladolež oko stuba.
Bivalo je ponekad na času
kao u svečanom pozorištu,
gorele su oči devojaka,
videla sam kako pogledom ištu
da istinu izvučem iz mraka.
I govorila sam ponekad s verom i žarom,
ponekad kao sveća sam
pred njima izgarala,
ali govorila sam o nedoživljenom, starom,
o onom što nisam ja stvarala.
A sad je došao veliki tren utak
o kome čovečanstvo davno sanja:
kad učenik treba učitelja da vodi.
Pustite me da sednem tamo u kutak
i pričajte vi meni sad o slobodi.
Istine sad vi pred a mnom otvorite vrata,
oživite događaje i lica,
uvedite me u vrt činjenica
gde svaka stopa, svaka staza vam je
kao život rođeni poznata.
Nek a me sto vaših ruku uvis digne
odakle se vide svi vaši podvizi,
sve ljute bitke,
neka sevnu predamnom kao oštrica britke
prenego što legnu u korice knjizi.
Vodite me na izvorišta
te nabujale prolećne vode
što pred sobom sve obara.
Vodite da čujem prvi smeh slobode,
pričajte vi sad kako se sloboda stvara.
Pričajte mi s ponosom, uz klicanja,
neka se svi našoj radosti čude!
Neka se prvo u našem razredu zbude
ono o čemu čovečanstvo večno sanja!
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najprije radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gdje je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pjesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svjetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.
Devojačka Pesma
Koliko je na nebu zvezda
pa sve da su moje oči,
ne bih ga se mogla nagledati.
Koliko je u gori grana
pa sve da su moje ruke,
ne bih ga se mogla nagrliti.
Koliko je na zemlji izvora
pa svi da mi žubor dadu,
ne bih mu se mogla napevati.
Koliko je na svetu ptica
pa sve da se u devojke stvore,
još mu ne bi dosta bilo.
Koliko je na zemlji stena
pa sve da na moje legnu grudi,
ni tada mi ne bi teže bilo.
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pjesnicima kao što su: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Dva sna davljenika
Isplivavaju iz vode dva bleda lika,
dva sna davljenika.
Jedan drugog žele da spasu,
a jedan drugog na dno vuče;
sad su jedan drugom o vratu,
sad o pasu.
Potonuli u virova kolovrate
dva sna davljenika
nemaju za što da se uhvate,
tla nemaju pod nogama,
ne mogu da dosegnu vasionu
i zagrljeni tonu.
Osim neprozirne vode bezdana,
osim nemuštih podvodnih bića
i pustoga nad njima zenita,
niko o njihovoj smrti ne zna,
niko neće moći ništa da kaže
kad o njinom nestanku ko upita.
17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.
Kad mladost prohuji, šta činite ptice?
Kad mladost prohuji, šta činite, ptice,
šta činite, drozdovi i srnadice?
Pod suncem avgustovskim šta čini ševa
kada se umori na putu do neba;
kad tišina stane s njom da se natpeva?
Šta čine šume kad gorki miris smeta
prvi put osete, kad jesen naslute?
Šta činite, topole, posle leta
kad brod se nad vas oblaka naveze:
šta činite breze,
kad prve listove ugledate žute?
Šta činiš polje, kad trave svenu,
paučine kad stanu tobom da se nose?
Šta činiš livado, kad britke slane
okuju svaku stabljiku zelenu,
kad se smrznu rose,
pavit u živici kad sedeti stane?
Šta činite, vode, kad severac dune,
šta činite, jezera ledeni taliri,
kad se mutne u vama stišaju bune?
Šta činiš potoka mlada zeleniko,
kad se sledi bilo,
penušanje i žubor kada se smiri.
U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa.
Književna djela
Desanka Maksimović je bila pjesnik, pripovjedač, romansijer, pisac za djecu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pjesama i proze za djecu i omladinu, pripovjedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pjesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.
Njena poezija je ljubavna i rodoljubiva, poletna i mladalačka, i ozbiljna i osjećajna. Neke od njenih najpopularnijih pjesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.
Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Čuvši za strijeljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pjesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pjesama „Krvava bajka“ – pjesmu koja svjedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svjetskom ratu. Pjesma je objavljena tek posle rata.
Priznanja
Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulsku nagradu (1964), Zmajevu nagradu (1958 i 1973), nagradu „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.
Pokošena Livada
Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.
Jutros dođoše neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
I mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih glava;
I bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće
divovi kao hrašće.
Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli’
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvena soka.
Devojka zlatnog oka.
Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoga
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.
Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
Večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka.
Čuje se do oblaka.
Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pjesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.
Strepnja
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek’ mi ne priđu oka tvoja dva.
1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gdje je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.
Predosećanje
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodjeljuje jednom pjesniku godišnje za cjelokupan životni rad.
Proletnja pesma
I
Proleće, danas zvaću te čistotom:
Još sunce vrelo poljubilo nije
oka ti dva;
a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom
danas ti sja.
Proleće, danas radost ću te zvati:
Jer za osmehe čelo tvoje vedro
jedino zna.
Na tvoje čisto, nasmejano nedro
danas prljavom nogom ne bih stati
želela ja.
Već kad bih kako danas leptir bila,
pa da visoko u zrak se uznesem,
nadvisim sve:
Da tebi nigde mrlju ne nanesem,
da samo senkom svojih tankih krila
dodirnem tle.
II
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;
U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pjesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubijedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.
Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Moze mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći
u tome času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Ućinice mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se da negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
12. februara 1993. Vlada Srbije je donijela odluku da se njeno ime i djelo trajno obilježi osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodjeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije. Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i njegovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.
Tražim pomilovanje
Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.
Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.
Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.
Samoća
Od jutra hodam adom
između nabujalih voda.
Nigde nikoga,
samo tajna zamršena granja,
samo ja i samoća beskrajna,
slatka i očajna.
Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te otud
odakle nećeš doći nikad,
i svetlost ima sjaj tvojih beonjača,
uza me korača.
I kad god me grana dirne,
čini mi se tvoje rame ide uza me,
od senke na stazi učini se da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.
23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.
Sreća
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
Dan mi je kada njegove se oči vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode,
on je zadivljen stao kraj mene.
U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović“ u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.
Priredio: Dragan Leković
